subota, 4 decembra, 2021
Online namestaj
Još

    Najnovije

    Duda Alapača: Ako neko pita

    Ako neko pita, postoji u fizici ta neka priča o sudaranju naelektrisanih čestica koja kaže da svaka naelektrisana čestica mora da pređe određeno rastojanje pre nego nađe svoj mir. Na tom putu čestica gubi energiju. E upravo tako se i mi osećamo ovih dana. Naelektrisani, sudaramo se jedni s drugima, bez ikakvog smisla i reda i usput – gubimo onu dragocenu energiju, koju bismo, da je neko bolje vreme, iskoristili za lepše i pametnije stvari. Ali avaj, nismo na času fizike. Iako svi jedva čekamo da zvoni. Jer sve ovo – predugo traje.

    Ako neko pita – šestog marta prošle godine obavestili su nas da je muškarac iz Subotice, star četrdeset i tri godine – prvi registrovan slučaj kovida. Muškarac se dobro oseća, dodali su. Od tada je prošlo tačno petstosedamdesetdevet dana. I ako neko pita – niko se više ne oseća dobro.

    Ako neko pita – godinu i po dana smo izloženi najrazličitijim informacijama. S početka neinformisani, potom dezinformisani, živimo u iščekivanju da nam neko konačno kaže pravu istinu. I govore, kako ko šta i kome padne na pamet. Jer – istina je mnogo. I previše, ako ćemo iskreno. I sve polako počinje da liči na jednu veliku ustanovu zatvorenog tipa u kojoj živimo, tako kolektivno traumatizovani, naelektrisani lošim vestima i još gorim prognozama. A opet,  i tako demolirani, nadamo se nečemu, onako u potaji, svako u krugu sopstvenih poremećaja.

    Jedni se plaše. Drugi su prehrabri. Treći ignorišu. Četvrti povlače u neke svoje mini stvarnosti. Peti su histerični, šesti letargični,sedmi štagod… I sve je to normalno.

    Uostalom, kako i ne bi bilo – za  kratko vreme prošli smo sve – od negacije, preko šoka, do neverice i dalje. Kada se prvi slučaj pojavio “tamo negde u Kini“, malo da je ko obratio pažnju. Bili smo suviše zauzeti januarskim idama. I mesec dana kasnije, nonšalantno smo živeli svoje obične živote, putovali, izlazili i govorili da “nema šanse da stigne do nas“. Čak i kada je stiglo – oslanjali smo se na “neće mene“. U to vreme, još uvek niko nije znao nekog ko zna nekog čiji se tamo neko – razboleo. Onda je usledilo zatvaranje, pa puštanje pomalo, pa otvaranje i tako dalje – da ne nabrajam. Gurali smo nekako, govorili “proći će“ i “ne može ni ovo doveka“.

    Leto nas je nekako osokolilo, dalo nadu da je sve prošlo, i da nakon što smo ispratili i treći (ili koji već po redu) talas pandemije, konačno možemo da uživamo u nekim drugim talasima – i to morskim, za promenu.

    In the meantime, stigle su i vakcine. Neko se bocnuo, neko nije. Uglavnom, tako osunčani i odmorni, spremali smo se za jesen, vadili arsenal praznih tegli iz špajza (trebaće za zimnicu), kupovali ogrev, knjige i rančeve za školu. Odvažni su čak i uplatili poneki Egipat ili Grčku van sezone. I taman kad smo pomislili da nam se život vraća na velika vrata – usledio je novi pik novog talasa, porast broja zaraženih, preminulih, hospitalizovanih, a sve to ruku pod ruku s novim teorijama zavera, novim istinama i novim razočarenjima. I ako neko pita – više ne postoji niko ko ne zna nekog ko je ne samo oboleo, hospitalizovan, već i preminuo. Od “neće mene“ do “imamo li koga u Batajnici“ prošlo je, kao što rekog, nešto više od godinu i po.

    Godinu i po. Sada smo svi već dobro prsli. Svi smo na izmaku snaga. Svakog dana strepimo, svako na neki svoj način.

    Oni bolesni, brinu da li će ozdraviti. Oni zdravi da li će se razboleti. Da li će tako bolesni, razboleti još nekog pored sebe. Oni što rade, misle kako da zadrže taj posao. Oni bez posla, kako da zarade neki dinar, prehrane sebe, porodicu. Druželjubivi bi da se druže a nemaju s kim. Povučeni se povlače još dublje, više. Ljudi se odmeću. Porodice osipaju. Prijateljstva i brakovi – pucaju preko noći. Pre ili kasnije – svi postajemo bolno svesni da ova igrica nema smisla, da niko više siguran i da zaštićenih – nema. Mi, koji još uvek držimo nekakve džojstike u rukama, potrošili smo sve svoje živote i igramo na ispadanje. Kako i dokle? Ko to zna, moj profesore…

    Zato, pre nego sasvim skrenete, pre nego se pretvorite u onu česticu s početka priče i izgubite poslednje zrnce energije trudeći se da rešite ovu bolesnu jednačinu s više nepoznatih, pokušajte da sačuvate sebe. Vratite se sebi. Porazgovarajte sa sobom. Pretresite se dobro, onako – k’o stari tepih pred slavu. Priberite se koliko možete. I budite mi dobro. U sebi. Sa sobom. Nikako van sebe. Jer, ako neko pita – napolju i nema bogznašta.

    Latest Posts

    Popularno

    Prijavite se

    Ne propustite najnovije objave na L&Z portalu